Pozelimo tako neobjasnjivo da nekome pripadamo...  Tudji budu trenuci, kada se vratimo u zelji da pojasnimo sebe! Izmislimo milion neznosti i
 usanjamo se u licnost koju smo izmislili...Uobrazimo da je to ono sto nas nosi u mastanjima. Vidimo drugacije ruke koje nas privlace.Zamisljamo se u zagrljaju koji ce nas obgrliti, tako nezno i snazno, da cemo u nemu sigurno pronaci sebe! Onda grlimo cas treperavo, cas mirno, cas bojazljivo.
 Zelimo verovati u ruke sa kojima se splicemo i saplicemo u odmarajucem snu...
 Sa ruku predjemo na usne iz kojih zelimo cuti sve ono, sto se ne usudjujemo reci...I tako san se odmotava i splice nas u zelji da nikada ne prodje! Pokusamo da zaboravimo, kako nastaju i kako nestaju strasti. Uobrazimo dotle, da cak mozemo suditi, kako se ovakva ljubav ne desava drugima...Mi, u svojoj iluziji, postajemo posebni, jedinstveni, i drugi su samo drugi, ni blizu nama slicni!
 Hodamo iscrtani osmehom...Milo i energicno, prozeto tepanjem govorimo...Svima smo prijatelji...Volimo kisu, samocu...Muziku sto nosi prizvuk melanholije i sete, naprosto stvaramo! Pronasli smo nas u nekome ko ce umeti da voli! Raspremamo san po postelji...Namestamo jastuk za dvoje, nudeci meksu stranu onome koji treba da nas uzme. Grejemo mesto telom svojim, na koje zelimo da se voljeno telo ulegne. Podvlacimo se ispod nogu i ruku voljenog nam bica, nudeci se svoj tezini koju zelimo da osetimo! I, sve je dobro...
 Dobro je dotle,dok sanjamo i uobrazavamo da smo posebni, izuzetni, neponovljivi...Postavljamo najcudnije pitanje na svetu"Gde si se dosad skrivala, ljubavi moja"!?Onda zahvaljujemo Gospodu sto nam je poslao nekog tako posebnog i nesvakidasnjeg...I sve je dobro. Dobro je dotle, dok mi ne prepoznamo san.Dok nam ga ne opljackaju i ne nastave da sanjaju, tamo ,gde smo mi prestali!
 Autor Knez-Milan