Ko si, zapravo, ti..

Ko si, zapravo, ti...?
 Jutro, zar, sto mi noc razgrce,
 i rastjeruje san?
 Nada, u tihom okeanu
 mojih izgubljenih snova...?
 Ili jos jedna prevara sudbine?

 Samo mi ne reci da me volis,
 jer tih rijeci bojim se ja
 i zelim ih u isto vreme
 Ali, znas...
 tu prestaju carolije...
 Pusti cutanje...
 Ono ce mi vise reci,
 od pustih, slabih reci
 Pusti cutanje il' sapate,
 kad mi sve pore srca zadrhte,
 od tvog glasa, koji sanjam.
 Znas, ja sam hrabric,
 koja se boji sudbine...
 I bojim se...
 da mi ona sada tebe podmece,
 i pusta da se dignem u oblake,
 bele oblake daleke...
 Tesko je, znas, poleteti,
 ali.... pada se lako...
 A, ja se bojim pasti jos jednom,
 u kandze lazljive sudbine...
 Progutat ce me... tuga...
 i noci duge... besane...